Ko­li­ko god go­di­na da pro­đe, po­sto­ji mje­sto gdje će se sa­ču­va­ti sva­ka sli­ka za­vi­ča­ja. Sva­ki obi­čaj i kra­ji­ška pje­sma. U na­se­lju Bu­si­je kod Ze­mu­na ve­ći­nom ži­ve lju­di ko­ji su 1995. do­šli iz Hr­vat­ske. U na­se­lju na­do­mak Be­o­gra­da, go­to­vo da ne­ma ro­đe­nog Be­o­gra­đa­ni­na. Živ­ko Ni­ko­lić je iz oko­li­ne Kni­na, kao i nje­gov pr­vi kom­ši­ja Ste­van Ma­cu­ra. Rat ih je raz­dvo­jio, a po­no­vo spo­ji­le – Bu­si­je.
Ni­ko­lić ka­že da ih je dvje­sta iz knin­ske op­šti­ne, a iz nje­go­vog se­la 20. Ma­cu­ri su, ka­ko ka­že, po­red Živ­ka omi­lje­ne kom­ši­je Ki­stanj­ci, a tu mu je i se­stra ku­pi­la plac.
U Bu­si­ja­ma ži­vi oko pet hi­lja­da lju­di – naj­vi­še je iz­bje­glih iz Sla­vo­ni­je, Li­ke, sa Ba­ni­je i Kor­du­na. Pr­ve ku­će su iz­gra­di­li 1997. go­di­ne.
-U to vri­je­me Op­šti­na Ze­mun je ob­ja­vi­la jav­ni kon­kurs za lju­de ko­ji že­le da ku­pe plac. Ja sam se opre­di­je­lio da se na­se­lim ov­dje, jer je bi­lo naj­jef­ti­ni­je – ne­gdje 400 ma­ra­ka po aru- ka­že Jo­van Vu­če­no­vić iz Udru­že­nja gra­đa­na na­se­lja Bu­si­je.
Pri­vu­kla ih je ci­je­na, ali i ži­vot sa ze­mlja­ci­ma.
-Ima­mo mno­go pro­ble­ma, ali nas je taj duh i bor­ba za op­sta­nak na ne­ki na­čin vra­tio na­kon svih stre­so­va u nor­mal­nu ko­lo­te­či­nu- pri­ča Du­šan Le­kić iz Bu­si­ja.
U na­se­lju ko­je je stvo­ri­la “Olu­ja” ta ri­ječ se ne­volj­no iz­go­va­ra. Na­ro­či­to u av­gu­stu.
-Ma­lo ko že­li da pri­ča o ‘’Olu­ji’’. To su te­ški mo­men­ti, tra­u­me, po­go­to­vo za po­ro­di­ce ko­ji­ma je ne­ko ne­stao ili po­gi­nuo, a ta­kvih je ov­dje tri­de­set. Lju­di na­sto­je da se uda­lje od tog stre­sa- ob­ja­šnja­va Le­kić.
-Ne­sreć­ni smo zbog to­ga što nas mu­či to što nam je na­si­ljem od­u­ze­to ono što smo ima­li, što su na­ši da­le­ki pre­ci sti­ca­li vje­ko­vi­ma i sad smo tu i ni­je baš ta­ko jed­no­stav­no. Mi to ne mo­že­mo za­bo­ra­vi­ti, to ni­ko od nas ne mo­že za­bo­ra­vi­ti- pri­ča Ste­van Ma­cu­ra.
Na pro­šlost, pri­zna­ju, za­bo­ra­vlja­ju 24. ma­ja, ka­da pro­sla­vlja­ju sla­vu na­se­lja.
-To nas ma­lo zdru­ži da za­bo­ra­viš na ‘’Olu­ju’’. Do­đu iz Kra­lje­va, Kra­gu­jev­ca, tu se ma­lo za­pje­va­ju one na­še dal­ma­tin­ske, kor­du­na­ške, lič­ke pje­sme- ka­že Živ­ko Ni­ko­lić.
Dru­že se i u “Ba­ni­ji”, “Kor­du­nu”, “Vu­ko­va­ru” – lo­kal­nim ka­fa­na­ma i re­sto­ra­ni­ma.
Za­ni­mlji­vo je da su i po­je­di­ne uli­ce u ovom na­se­lju na­zva­ne po zna­me­ni­tim lju­di­ma iz Hr­vat­ske – po knji­žev­ni­ku Mir­ku Ko­ro­li­ji iz Ki­sta­nja ili voj­sko­vo­đi Sve­to­za­ru Bo­ro­je­vi­ću iz Ko­staj­ni­ce.
Ne­ke od tih uli­ca još ne­ma­ju as­falt. Ne­do­sta­ju i ško­la, vr­tić, po­šta, gro­blje. Sve osta­lo su, ka­žu, fi­nan­si­ra­li sa­mi: iz­grad­nju vo­do­vod­ne mre­že, jav­nu ra­svje­tu, cr­kvu. Naj­po­no­sni­ji su, či­ni se, na spo­me­nik po­gi­nu­lim Kra­ji­šni­ci­ma.
(RTS)